О настанку манастира Свете Тројице и о његовим оснивачима познати су различити извори, међу којима су најстарији записи у рукописним црквеним књигама који се јављају од 1537. године, затим два ктиторска натписа на живопису у призиданој припрати из 1592. године и три сигниране ктиторске композиције, од којих је једна о оснивању храма у наосу, друга о оснивању припрате и трећа о секундарном ктитору приложнику, сви настали последње деценије XVI века. За несагласне податке из натписа и писаних извора, а нарочито за различиту слику цркве на двема ктиторским композицијама, понуђена су релативно прихватљива решења, али су и поред тога поједина питања остала отворена. Међу њима се на првом месту поставља питање да ли је ту постојало старије црквено седиште. На основу познате забране турских власти да се православни црквени центри могу само обнављати на старим темељима, а никако подизати нови, претпостављало се да је и црква Свете Тројице пљеваљске настала на старијој црквеној грађевини.

Када је 1918. створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца на територији бивше Краљевине Црне Горе било је 10 округа, међу којима и Округ пљеваљски, 167 општина и 431.256. становника. Округ пљеваљски сачињавала су два среза: Пљеваљски и Бољанићки. Указом регента Александра од 30. јуна 1919. ријешено је да се Устав Краљевине Србије од 5. јула 1903. заједно са свим законима Србије прошири и на 16 округа у новоослобођеним крајевима, међу којима и на Округ пљеваљски. Овим законским актом су Пљевља и сва друга мјеста у Рашкој области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана у исто подручје – Јужну Србију, како су тада називани ови крајеви.

У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије. Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.

Под насловом Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Kosovo последње године XIX века у царској дворској штампарији у Бечу штампана је књига малог формата са више карата и скица. У ствари, то је приручник војне тајне службе, настао на основу рукописног елабората аустријских агената из 1885/6. године, тајног картирања током 1892. године и рекогносцирања терена и студије k.u.k. официра у периоду од 1895. до 1897. године. И формат и садржај књиге прилагођени су намени – да служи као војни бедекер, путни приручник, а о дуготрајној употреби сведоче допуне из 1900. и 1909. године са два нова прилога, и убаченим, накнадно штампаним листовима на неколико места, где је свака промена на терену и уочена погрешка одмах исправљена, а претходни текст прецртан.

Културно-просвјетно потпорно друшто Гајрет формирано је у Сарајеву
на оснивачкој скупштини одржаној 20.02.1903. године и за првог предсједника
Друштва изабран је Сафвет-бег Башагић. Друшво је основано прије свега
да помаже сиромашним ученицима на школовању у средњим и вишим школама.
Будући да је стицање савременог европског образовања и прихватање
одређене друштвено-политичке реалности постало императив нових прили-
ка и времена у којима се нашло исламско становништо у Босни и Херцеговини,
оснивање оваквог друштва које би било центар културног окупљања
овог становништва представљало је неминовност.