АПСТРАКТ: У раду се полази од сазнања да у Турској, где су до 1912. припадала и Пљевља и у Црној Гори до 1918. нису вршени званични статистички пописи становништва. Дају се орјентациони подаци савременика о броју становника, занатских и трговачких радњи у вароши Пљевља који се доста разликују. Аутор наводи и коментарише прикупљене податке о броју становништва у Пљевљима и суседним местима из новоослобођених крајева из 1919. и резултате званичних статистичких пописа о броју становништа 1921. и 1931. (укупно и према полу, вероисповести, занимању и писмености), као и попис зграда, станова и стоке.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пљевља, Црна Гора, Србија, попис, становништво, мушки, женски, веросиповест, занимање, писменост.

Кликните на слику горе за увећан приказ   XV НАУЧНИ СКУП – СРЕДЊЕ ПОТАРЈЕ И ПОЛИМЉЕ У ВРТЛОГУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (Демографски, материјални и културни губици у ратовима 19-20. вијека) Пљеваљске новине 1. 12. 2014. год.

Н а у ч н и с к у п XV   СРЕДЊЕ ПОТАРЈЕ И ПОЛИМЉЕ У ВРТЛОГУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (Демографски, материјални и културни губици у ратовима 19-20. вијека)   П Р О Г Р А М   Субота, 15. новембар 2014.год. 19.00 сати, Сала СО Пљевља Отварање Научног скупа   […]

Прва писана запажања о старинама пљеваљског краја потичу из пера дубровачких посланика који су се 1792. године, на путу у Цариград, нашли у Пљевљима (Таслиџи). Међутим, тек су крајем XIX столећа започета проучавања античких споменика и натписа из Пљеваља, од којих су неке
објавили Момзен и Артур Еванс – знаменити енглески археолог који је Пљевља посетио крајем XIX столећа. Убрзо, 1899. године, уследила су
и прва ископавања о којима је писао К. Пач, да би после више од шест деценија, 1964. године, у Коминима била започета систематска археолошка истраживања заштитног карактера, којима су руководили др Драгослав Срејовић и др Александрина Цермановић-Кузмановић, професори археологије на Филозофском факултету у Београду. Овим ископавањима, спроведеним у две истраживачке кампање (од 1964. до 1967. године и од 1970. до 1975. године), обухваћена је само некропола у Коминима, док је пространо и утврђено насеље остало неиспитано. Резултати истраживања превазишли су очекивања и највећих оптимиста, јер је садржај откривених гробница и гробова био изузетан. Сетимо се само надалеко чувене дијатрете и прелепог златног накита који је красио лепотице из античких Пљеваља (Цермановић-Кузмановић 1998).

Први контакти Европе и ислама сежу у далеку прошлост, у VII век, када Арабљани након освајачких успеха у Малој Азији, покушавају да заузму Цариград (674-678), док прва муслиманска држава на европском тлу настаје у VIII веку, када су здружено арапско-берберске снаге из северне Африке освојиле тло Шпаније, дарујући име мореузу који су прешли – Гибралтар, по војсковођи који је предводио поход. Исламско друштво оставило је трага не само у историји оних европских области које су биле саставни део Омејадског емирата (Шпанија), односно Абасидског и Фатимидског калифата (Сицилија), већ и јужних и централних области данашње Француске.

Процес реконквисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тачку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао је не само поновно освајање територија, већ и брисање свих друштвених, цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снажно закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Европу, Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне промене у друштвеним и конфесионалним односима.