Аустро-Угарска је још првих година после окупације Босне и Херцеговине 1878. године размишљала о њеној анексији, али неке међународне околности и још увек формални султанов суверенитет су је ометали у тој намери. И много раније у аустријским војним и политичким круговима било је предлога о освајању Босне, као и Србије, и раније и касније, и о њеном распарчавању (нпр. предлози Ерентала, министра спољних послова Аустро-Угарске од 1906. године).

У Завичајном музеју Пљевља чувају се оригинални занисници сједница
Општинског одборау Пљевљима, који су настали између 27. октобара 1918.
и 4. марта 1920. године.1 Записници су садржани у три свеске формата 210
х 334 mm, са корицама меког повеза индигоплаве боје. Вођени су рукопис-
ним ћириличним писаним писмом на укупно 142 непагиниране странице.2
У њима је забиљежено тридесет шест редовних и једна ванредна сједница,
са укупно сто тридесет једном тачком дневног реда. Редовне сједнице
обиљежаване су нумерацијом и то у низу од римског броја I до римског броја
XXXI, обухватајући период између 27. октобара 1918. и 27. децембра 1919.
године. У том низу, највјероватније омашком, прескочена је нумерација под
редним бројем XXI. Једна једина ванредна сједница одржана је између VII
и VIII редовне сједнице, 20. фебруара 1919. године. Сједнице Одбора из пе-
риода од почетка 1920. године па до 4. марта 1920. године регистроване су
нумерацијом у низу од редног броја 1. до редног броја VI.31

Указом регента Александра од 7/20. децембра 1918. формиран је Ми-
нистарски савјет Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, са 17. министар-
става, међу којима и Министарство иностраних дјела (MIP). Овим актом је
практично дотадашње Министарство иностраних дјела Краљевине Србије
преименовано у Министарство иностраних дјела Краљевства Срба, Хрва-
та и Словенаца. Министарство је наставило да ради у новој држави са
постојећом дипломатском и конзуларном мрежом у иностранству. Двана-
ест посланства Краљевине Србије наставило је рад практично без прекида.
Четири посланства обновила су рад након обнове дипломатских односа са
државама ратним противницима (1920), односно 1924, док је посланство
у Москви обновљено тек 1940. године. Са осталих (13) држава постепе-
но су успостављани дипломатски односи.1 За првог министра иностраних

Покушај да се прошири и превазиђе граница традиционалне историо-
графије, заокупљене феноменима политике, сукоба, пожељних теза и идеја,
увијек је била преокупација историографа. Свака нова генерација историча-
ра покушавала је да прошлост сагледа у цјеловитости друштвеног живота,
умјесто црно-бијелих представа. То је захтјевало трагање за новим мето-
долошким приступима истраживању и провјери класичних и традиционал-
них научних метода. Због тога критичко преиспитивање и истраживачко
употпуњавање написаног свакој генерацији истраживача отвара хоризонте
неистраженог, неосвијетљеног, често свјесно затамљеног и уклопљено у
матрицу „јединог исправног“ историјског знања.

Човек као биће не може постојати, а да нема личности. Природа се по-
старала уз сложене биопсихолошке и спољне утицаје да ствара општу раз-
новрсност личности. Још нико није пронашао две апсолутно идентичне лич-
ности. Чак и једнојајчани близанци психолошки се разликују у појединим
финесама. У сложеном биоинжењерингу хипотетичног будућег клонирања
личности и клонирана личност као копија дародавца неће бити апсолутно
идентична.