Указом регента Александра од 7/20. децембра 1918. формиран је Министарски савјет Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, са 17. министарстава, међу којима и Министарство иностраних дјела (MIP). Овим актом је практично дотадашње Министарство иностраних дјела Краљевине Србије преименовано у Министарство иностраних дјела Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Министарство је наставило да ради у новој држави са постојећом дипломатском и конзуларном мрежом у иностранству. Дванаест посланстaва Краљевине Србије наставило је рад практично без прекида. Четири посланства обновила су рад након обнове дипломатских односа са државама ратним противницима (1920), односно 1924, док је посланство у Москви обновљено тек 1940. године. Са осталих (13) држава постепено су успостављани дипломатски односи.

Покушај да се прошири и превазиђе граница традиционалне историографије, заокупљене феноменима политике, сукоба, пожељних теза и идеја, увијек је била преокупација историографа. Свака нова генерација историчара покушавала је да прошлост сагледа у цјеловитости друштвеног живота, умјесто црнобијелих представа. То је захтјевало трагање за новим методолошким приступима истраживању и провјери класичних и традиционалних научних метода. Због тога критичко преиспитивање и истраживачко употпуњавање написаног свакој генерацији истраживача отвара хоризонте неистраженог, неосвијетљеног, често свјесно затамњеног и уклопљеног у матрицу „јединог исправног“ историјског знања.

Човек као биће не може постојати, а да нема личности. Природа се постарала уз сложене биопсихолошке и спољне утицаје да ствара општу разноврсност личности. Још нико није пронашао две апсолутно идентичне личности. Чак и једнојајчани близанци психолошки се разликују у појединим финесама. У сложеном биоинжењерингу хипотетичног будућег клонирања личности и клонирана личност као копија дародавца неће бити апсолутно идентична.

Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дробњака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обавезали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по један грош за сваку стотину фунти олова. То је нека врста напојнице која се називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубровачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала је примићуру по коме је и име добила. Истина, овде се плаћање примићурине помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова. Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вредности робе која се преносила.

На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци, упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама извора. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путописа. Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лични став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију. Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њиховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом нема историјске истине. Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису искоришћени у потпуности у нашој историографији.