Први контакти Европе и ислама сежу у далеку прошлост, у VII век, када Арабљани након освајачких успеха у Малој Азији, покушавају да заузму Цариград (674-678), док прва муслиманска држава на европском тлу настаје у VIII веку, када су здружено арапско-берберске снаге из северне Африке освојиле тло Шпаније, дарујући име мореузу који су прешли – Гибралтар, по војсковођи који је предводио поход. Исламско друштво оставило је трага не само у историји оних европских области које су биле саставни део Омејадског емирата (Шпанија), односно Абасидског и Фатимидског калифата (Сицилија), већ и јужних и централних области данашње Француске.

Процес реконквисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тачку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао је не само поновно освајање територија, већ и брисање свих друштвених, цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снажно закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Европу, Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне промене у друштвеним и конфесионалним односима.

Предмет ономастичких истраживања у овом раду била су имена оријенталног поријекла, преузета из арапског, турског и персијског језика, потпуно прилагођена фонетском систему, морфолошким, односно творбеним моделима нашег језика. Међу ова имена прибројана су и она која својом формом и гласовним склопом само подсјећају на имена оријенталног поријекла, али су, заправо без етимона или је он у најмању руку сасвим нејасан. У ову групу неологизама, сматрали смо, спадају и имена која су у највећем броју случајева настала на исти или сличан начин и коинцидирају са именима европског, односно неоријенталног поријекла и код њих се, може се рећи, десила накнадна етимологизација.

Савременом човеку су потребни одговори о садашњости и у томе је смисао истраживања проблема прошлости. Само тако тај човек, заправо друштво, може да доноси одлуке о својој будућности.

Историчар Славенко Терзић о томе кратко каже: „Садашњост се не може сагледати из саме себе.“

Само прошлост и садашњост дају и право и перспективу за будућност. Нема краја историје, како је мислио Фукујама. Уствари, глобализам хоће само једну историју, историју моћних. Али, човечанство не чине само моћни, а поготово не они најмоћнији. Многе империје су биле и прошле, а човечанство и историја су остали, и остаће.

Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.) 1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским државицама. Турска је покушала револуцијом да преуреди саму себе и тако учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузети према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле су мање више изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно вријеме биле су само проматрачи.

Насеља на српском етничком простору нашла су се на удару османске војне силе почев од Маричке битке 1371. године. Без обзира на повремене застоје и унутрашње проблеме, Османлије су током XV века изашле на европску политичку позорницу као респектабилна војна и политичка сила и значајан чинилац историјских збивања.