У средишту високих херцеговачких брегова и у подножју колашин-
ских планина, наспрам Дурмитора а изнад обала валовите Таре налази
се манастир Довоља, задужбина славних Немањића. Манастир се налази
у подножју села Премћана, на десној обали ријеке Таре, низводно од ма-
настира Добриловине 16 километара – 2 lA сата хода, на једном прилично
стрмом брежуљку, чије стране падају окомито у Тару. Изнад платоа на коме
је манастир, уздиже се дивна гора са различитим врстама шумског дрвећа.
Око самог манастира је дивна равница коју су красиле разне врсте питомих
воћки, које и данас постоје. Између њих су подигнути били конаци од тврдог
материјала за преноћиште народа. С десне стране манастира био је нарочи-
то саграђен конак за игумана и калуђере. Положај на ком се налази мана-
стир је окренут к југу и нагнут к Тари. Брда преко Таре: Градина, Црквине,
Палеж и Ристовац обрасла су боровом и јеловом шумом и затварају видик.1
Манастир је скоро на самој обали Таре, али је понор иза њега тако дубок и
стрм да се манастир не види све док се не дође на саму ивицу стијене. Од
Брскова до Довоље је у доба владавине Немањића постојао стари пут, на-
лик колском, дуг 16 сати. Предање вели и да је код Котлина испод Премћана
био грчки мост на Тари.2 Манастиру су припадала села: Довоља, Премћани,
Вашково, Борисављевица, Котлајићи и Крупице. Манастир је био са свачим
и за свакога „до воље“ снабдјевен и по томе је добио име ..Довоља“.

У овом раду о установи кнеза и примићура у турско доба настојао сам
да обухватим вријеме када она настаје као установа и да објасним који су
разлози довели до њеног успостављања, такође и да изнесем разлоге због
којих се ова установа сачувала и након освајања некадашњег Душановог
царства од стране Турака. Установа кнеза и примићура је егзистирала кроз
све вријеме турске владавине на тим просторима, али је њена улога значајна
негдје до средине XVII вијека, дакле, до успостављања османског феудал-
ног система, када она губи своју дотадашњу улогу и значај. Овај рад не би
имао садржајну цјеловитост ако би се изоставило казивање о улози и дуж-
ностима кнеза 5′ феудално доба прије турских освајања, тако да осврт на
овај период представља увод у насловљену тему.

Први контакти Европе и ислама сежу у далеку прошлост, у VII век, када
Арабљани након освајачких успехау Малој Азији, покушавају да заузму Ца-
риград (674-678), док прва муслиманска држава на европском тлу настаје
у VIII веку, када су здружено арапско-берберске снаге из северне Африке
освојиле тло Шпаније, дарујући име мореузу који су прешли – Гибралтар,
по војсковођи који је предводио поход. Исламско друштво оставило је тра-
га не само у историји оних европских области које су биле саставни део
Омејадског емирата (Шпанија), односно Абасидског и Фатимидског кали-
фата (Сицилија), већ и јужних и централних области данашње Француске.
Процес реконкеисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тач-
ку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао
је не само поновно освајањс територија, већ и брисање свих друштвених,
цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са
тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку
почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снаж-
но закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Ев-
ропу. Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне про-
мене у друштвеним и конфесионалним односима.

Предмет ономастичких истраживања у овом раду била су имена
оријенталног поријекла, преузета из арапског, турског и персијског језика,
потпуно прилагођена фонетском систему, морфолошким, односно твор-
беним моделима нашег језика. Међу ова имена прибројана су и она која
својом формом и гласовним склопом само подсјећају на имена оријенталног
поријекла, али су, заправо без етимона или је он у најмању руку сасвим
нејасан. У ову групу неологизама, сматрали смо, спадају и имена која су у
највећем броју случајева настала на исти или сличан начин и коинцидирају
са именима европског, односно неоријенталног поријекла и код њих се,
може се рећи, десила накнадна етимологизација.

Савременом човеку су потребни одговори о садашњости и у томе је
смисао истраживања проблема прошлости. Само тако тај човек, заправо
друштво, може да доноси одлуке о својој будућности.1 Историчар Славенко
Терзић о томе кратко каже: „Садашњост се не мозе сагледати из саме ссбс.“2
Само прошлост и садашњост дају и право и перспективу за будућност. Нема
краја историје, како је мислио Фукујама. Уствари глобализам хоће само
једну историју, историју моћних. Али, човечанство не чине само моћни, а
поготово не они најмоћнији. Многе империје су биле и прошле, а човечан-
ство и историја су остали, и остаће.