У овом раду о установи кнеза и примићура у турско доба настојао сам да обухватим вријеме када она настаје као установа и да објасним који су разлози довели до њеног успостављања, такође и да изнесем разлоге због којих се ова установа сачувала и након освајања некадашњег Душановог царства од стране Турака. Установа кнеза и примићура је егзистирала кроз све вријеме турске владавине на тим просторима, али је њена улога значајна негдје до средине XVII вијека, дакле, до успостављања османског феудалног система, када она губи своју дотадашњу улогу и значај. Овај рад не би имао садржајну цјеловитост ако би се изоставило казивање о улози и дужностима кнеза 5′ феудално доба прије турских освајања, тако да осврт на овај период представља увод у насловљену тему.

Први контакти Европе и ислама сежу у далеку прошлост, у VII век, када Арабљани након освајачких успеха у Малој Азији, покушавају да заузму Цариград (674-678), док прва муслиманска држава на европском тлу настаје у VIII веку, када су здружено арапско-берберске снаге из северне Африке освојиле тло Шпаније, дарујући име мореузу који су прешли – Гибралтар, по војсковођи који је предводио поход. Исламско друштво оставило је трага не само у историји оних европских области које су биле саставни део Омејадског емирата (Шпанија), односно Абасидског и Фатимидског калифата (Сицилија), већ и јужних и централних области данашње Француске.

Процес реконквисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тачку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао је не само поновно освајање територија, већ и брисање свих друштвених, цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снажно закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Европу, Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне промене у друштвеним и конфесионалним односима.

Предмет ономастичких истраживања у овом раду била су имена оријенталног поријекла, преузета из арапског, турског и персијског језика, потпуно прилагођена фонетском систему, морфолошким, односно творбеним моделима нашег језика. Међу ова имена прибројана су и она која својом формом и гласовним склопом само подсјећају на имена оријенталног поријекла, али су, заправо без етимона или је он у најмању руку сасвим нејасан. У ову групу неологизама, сматрали смо, спадају и имена која су у највећем броју случајева настала на исти или сличан начин и коинцидирају са именима европског, односно неоријенталног поријекла и код њих се, може се рећи, десила накнадна етимологизација.

Савременом човеку су потребни одговори о садашњости и у томе је смисао истраживања проблема прошлости. Само тако тај човек, заправо друштво, може да доноси одлуке о својој будућности.

Историчар Славенко Терзић о томе кратко каже: „Садашњост се не може сагледати из саме себе.“

Само прошлост и садашњост дају и право и перспективу за будућност. Нема краја историје, како је мислио Фукујама. Уствари, глобализам хоће само једну историју, историју моћних. Али, човечанство не чине само моћни, а поготово не они најмоћнији. Многе империје су биле и прошле, а човечанство и историја су остали, и остаће.

Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.) 1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским државицама. Турска је покушала револуцијом да преуреди саму себе и тако учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузети према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле су мање више изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно вријеме биле су само проматрачи.