На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован
Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци,
упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама изво-
ра. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путопи-
са.1 Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лич-
ни став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак
представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију.
Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њи-
ховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом не-
ма историјске истине.2 Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису
искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим
српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља
још увек један од најслабије истражених периода српске националне исто-
рије. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској
историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:
– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања
(османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Ан-
кари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе
за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка
материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и
– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање
османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли при-
ступити овом послу.

О настанку манастира Свете Тројице и о његовим оснивачима познати
су различити извори, међу којима су најстарији записи у рукописним цркве-
ним књигама који се јављају од 1537. године, затим два ктиторска натписа на
живопису у призиданој припрати из 1592. године и три сигниране ктиторске
композиције, од којих је једна о оснивању храма у наосу, друга о оснивању
припрате и трећа о секундарном ктитору приложнику, сви настали послед-
ње деценије XVI века. За несагласне податке из натписа и писаних извора,
а нарочито за различиту слику цркве на двема ктиторским композицијама,
понуђена су релативно прихватљива решења, али су и поред тога поједина
питања остала отворена.1 Међу њима се на првом месту поставља питање
да ли је ту постојало старије црквено седиште. На основу познате забране
турских власти да се православни црквени центри могу само обнављати на
старим темељима, а никако подизати нови, претпостављало се да је и црква
Свете Тројице пљеваљске настала на старијој црквеној грађевини.

Писана ријеч у арапско-исламском и касније у османском друштву ње-
гована је као израз специфичног културног и естетског стандарда, прије све-
га с потребом прецизног биљежења и тумачења вјерске традиције, писања
филолошких и етичких расправа или најразличитијих антологија с циљем
општеобразовне едукације читалаца, сводећи се врло често на приређива-
ње традиционалног материјала уз чврсти ослон на пређашња достигнућа. У
исламској умјетности калиграфски обликовано писмо и украшавање књига
представљају веома присутан умјетнички израз. Фигурална иконографија
других религија замијењена је побожним натписима у функцији симболич-
ног афирмисања вјере, врло често, због обиља украса, тешко читљивим.

Постоји низ значајних демографских трансформација карактеристич-
них за регион сјеверне Црне Горе које су обиљежиле посљедњу деценију
XX вијека. Може се са сигурношћу констатовати да континуитет промјена
има свој наставак и у XXI вијеку и да ће те промјене утицати на географску
модификације која ће имати типичан регионални карактер.