Указом регента Александра од 7/20. децембра 1918. формиран је Министарски савјет Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, са 17. министарстава, међу којима и Министарство иностраних дјела (MIP). Овим актом је практично дотадашње Министарство иностраних дјела Краљевине Србије преименовано у Министарство иностраних дјела Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Министарство је наставило да ради у новој држави са постојећом дипломатском и конзуларном мрежом у иностранству. Дванаест посланстaва Краљевине Србије наставило је рад практично без прекида. Четири посланства обновила су рад након обнове дипломатских односа са државама ратним противницима (1920), односно 1924, док је посланство у Москви обновљено тек 1940. године. Са осталих (13) држава постепено су успостављани дипломатски односи.

Покушај да се прошири и превазиђе граница традиционалне историографије, заокупљене феноменима политике, сукоба, пожељних теза и идеја, увијек је била преокупација историографа. Свака нова генерација историчара покушавала је да прошлост сагледа у цјеловитости друштвеног живота, умјесто црнобијелих представа. То је захтјевало трагање за новим методолошким приступима истраживању и провјери класичних и традиционалних научних метода. Због тога критичко преиспитивање и истраживачко употпуњавање написаног свакој генерацији истраживача отвара хоризонте неистраженог, неосвијетљеног, често свјесно затамњеног и уклопљеног у матрицу „јединог исправног“ историјског знања.

Човек као биће не може постојати, а да нема личности. Природа се постарала уз сложене биопсихолошке и спољне утицаје да ствара општу разноврсност личности. Још нико није пронашао две апсолутно идентичне личности. Чак и једнојајчани близанци психолошки се разликују у појединим финесама. У сложеном биоинжењерингу хипотетичног будућег клонирања личности и клонирана личност као копија дародавца неће бити апсолутно идентична.

На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци, упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама извора. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путописа. Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лични став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију. Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њиховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом нема историјске истине. Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља још увек један од најслабије истражених периода српске националне историје. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:

– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања (османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Анкари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и

– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли приступити овом послу.