U romanu Svitanje Pljevlja su prikazana na razmeđu dva veka, devetnae-
stog i dvadesetog, i to u trenutku kad su se u tom kraju dramatično ukrstili
interesi dva zavojevača, Turske i Austrije, dve nezavisne srpske države,
Srbije i Crne Gore, i dve po mnogo čemu različite kulture. Sam kraj je bio
lišen snage i mogućnosti da samostalno izabere put kojim će krenuti u bu-
dućnost. Strepeo je, nadao se i strpljivo čekao štaće ga snaći. Jedno vreme
je neumitno odlazilo, a drugo se, puno neizvesnosti i čežnje, najavljivalo.
Narod je živo čuvao sećanje na to da je i ovim krajevima nekada „vladao
otac svetoga Save i njegovi našljednici“, a na tom se sećanju i temeljila
neugasla nada srpskoga življa. Kao u svakom burnom i prevratničkom vreme-
nu, interesi i želje narodne su se prilično oštro sukobljavale i razila-
zile. Jedni su više uvažavali glas srca, a drugi stomaka. Tako na pitanje
svoga brata Janka: uz koga je, ako se i dalje bude moralo nekome robovati,
Petko odgovara: „Ja, bogami, ni uz koga, nego gledam svoj džep. Nije mi lazum
ko će vladati samo nek bidne sve mirno i nek niko ne dira u moje imuće“.
Oni koji danas baštine ovu vrstu životne filozofije kazali bi: Neka vla-
da ko god hoće i kako god hoće, samo da živimo bolje.

Krajem sedamnaestog veka Turska je bila na vrhuncu vojne i političke moći. Preterane represalije bečkog dvora izazvale su u Mađarskoj novi ustanak koji je predvodio Tekeli. Tekeli je zatražio pomoć Turaka.
Veliki vezir Kara Mustafa Ćuprilić 1683. sa velikom vojskom od 230.000 ljudi krenuo je na Beč. Opsada Beča trajala je dva meseca.

Privreda Pljevalja između dva svjetska rata vuče korijene zaostalosti iz prethodnih vremena. Privredne prilike u neoslobođenim srpskim zemljama do 1912. bile su vrlo teške. Zahvaćene zaostalošću, anarhijom, borbom za vlast i za održanje u Evropi, Turska nije poklanjala gotovo nikakvu pažnju razvoju porobljenih zemalja.