APSTRAKT: U radu se polazi od saznanja da u Turskoj, gde su do 1912. pripadala i Pljevlja i u Crnoj Gori do 1918. nisu vršeni zvanični statistički popisi stanovništva. Daju se orjentacioni podaci savremenika o broju stanovnika, zanatskih i trgovačkih radnji u varoši Pljevlja koji se dosta razlikuju. Autor navodi i komentariše prikupljene podatke o broju stanovništva u Pljevljima i susednim mestima iz novooslobođenih krajeva iz 1919. i rezultate zvaničnih statističkih popisa o broju stanovništa 1921. i 1931. (ukupno i prema polu, veroispovesti, zanimanju i pismenosti), kao i popis zgrada, stanova i stoke.
KLJUČNE REČI: Pljevlja, Crna Gora, Srbija, popis, stanovništvo, muški, ženski, verosipovest, zanimanje, pismenost.

Mladoturska revolucija koja je počela 20. juna (3. jula po novom kal.) 1908. godine, otvorila je nova pitanja pred velikim silama i balkanskim državicama. Turska je pokušala revolucijom da preuredi samu sebe i tako učini izlišnim program reformi porobljenih zemalja u njenom sastavu kao i posredovanje sa strane. Postavljalo se pitanje šta će velike sile smatrati politički važnim u mladoturskim težnjama i šta će sve preduzeti prema promijenjenim prilikama u evropskoj Turskoj. Srbija, Crna Gora i Grčka imale su prema tome stav iščekivanja, a Bugarska je pripremala proglas nezavisnosti. Osim Austro-Ugarske, sve druge velike sile bile su manje više iznenađene preokretom i brzim razvojem prilika i izvjesno vrijeme bile su samo promatrači.

U romanu Svitanje Pljevlja su prikazana na razmeđu dva veka, devetnae-
stog i dvadesetog, i to u trenutku kad su se u tom kraju dramatično ukrstili
interesi dva zavojevača, Turske i Austrije, dve nezavisne srpske države,
Srbije i Crne Gore, i dve po mnogo čemu različite kulture. Sam kraj je bio
lišen snage i mogućnosti da samostalno izabere put kojim će krenuti u bu-
dućnost. Strepeo je, nadao se i strpljivo čekao štaće ga snaći. Jedno vreme
je neumitno odlazilo, a drugo se, puno neizvesnosti i čežnje, najavljivalo.
Narod je živo čuvao sećanje na to da je i ovim krajevima nekada „vladao
otac svetoga Save i njegovi našljednici“, a na tom se sećanju i temeljila
neugasla nada srpskoga življa. Kao u svakom burnom i prevratničkom vreme-
nu, interesi i želje narodne su se prilično oštro sukobljavale i razila-
zile. Jedni su više uvažavali glas srca, a drugi stomaka. Tako na pitanje
svoga brata Janka: uz koga je, ako se i dalje bude moralo nekome robovati,
Petko odgovara: „Ja, bogami, ni uz koga, nego gledam svoj džep. Nije mi lazum
ko će vladati samo nek bidne sve mirno i nek niko ne dira u moje imuće“.
Oni koji danas baštine ovu vrstu životne filozofije kazali bi: Neka vla-
da ko god hoće i kako god hoće, samo da živimo bolje.

Od stvaranja dvije poluslobodne sriske kneževine u XIX vijeku, Srbije
i Crne Gore, oslobođenje Raške oblasti bilo je prioritet u svim njihovim
nacionalno-oslobodilačkim planovima. Oslobođenje kolijevke srpske
državnosti, duhovnosti i tradicije bilo je pitanje njihovog opstanka. Međutim,
oko ove oblasti, šire Stare Srbije i Bosne i Hercegovine otimale
su se tadašnje velike evropske sile: Otomanska carevina nastojala je da
ove tradicionalne srpske zemlje i dalje zadrži pod svojom upravom; Austro-Ugarska
je preko ovog prostora planirala i trasira svoj dobro poznati
prodor na istok; Rusija je podržavajući oslobodilačke napore Srbije i
Crne Gore željela da pojača svoj uticaj i prisustvo na Balkanu.

Austro-Ugarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu po odluci Berlinskog kongresa 1878. godine, tačka XXV ugovora. To je bila odluka tzv. koncerna evropskih sila. Tako je K. und K. Monarhija u ime tadašnje međunarodne zajednice (Rajhšatski dogovor sa Rusijom iz 1876. godine i snažna podrška Nemačke i Velike Britanije) uspela da spreči nužno i normalno, istorijski potpuno opravdano ujedinjenje srpskih istorijskih i etničkih zemalja koje su ponovo ostale izvan granica Srbije i Crne Gore.