Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дробњака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обавезали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по један грош за сваку стотину фунти олова. То је нека врста напојнице која се називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубровачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала је примићуру по коме је и име добила. Истина, овде се плаћање примићурине помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова. Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вредности робе која се преносила.

На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци, упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама извора. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путописа. Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лични став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију. Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њиховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом нема историјске истине. Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља још увек један од најслабије истражених периода српске националне историје. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:

– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања (османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Анкари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и

– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли приступити овом послу.

О настанку манастира Свете Тројице и о његовим оснивачима познати су различити извори, међу којима су најстарији записи у рукописним црквеним књигама који се јављају од 1537. године, затим два ктиторска натписа на живопису у призиданој припрати из 1592. године и три сигниране ктиторске композиције, од којих је једна о оснивању храма у наосу, друга о оснивању припрате и трећа о секундарном ктитору приложнику, сви настали последње деценије XVI века. За несагласне податке из натписа и писаних извора, а нарочито за различиту слику цркве на двема ктиторским композицијама, понуђена су релативно прихватљива решења, али су и поред тога поједина питања остала отворена. Међу њима се на првом месту поставља питање да ли је ту постојало старије црквено седиште. На основу познате забране турских власти да се православни црквени центри могу само обнављати на старим темељима, а никако подизати нови, претпостављало се да је и црква Свете Тројице пљеваљске настала на старијој црквеној грађевини.

Писана ријеч у арапско-исламском и касније у османском друштву његована је као израз специфичног културног и естетског стандарда, прије свега с потребом прецизног биљежења и тумачења вјерске традиције, писања филолошких и етичких расправа или најразличитијих антологија с циљем општеобразовне едукације читалаца, сводећи се врло често на приређивање традиционалног материјала уз чврсти ослон на пређашња достигнућа. У исламској умјетности калиграфски обликовано писмо и украшавање књига представљају веома присутан умјетнички израз. Фигурална иконографија других религија замијењена је побожним натписима у функцији симболичног афирмисања вјере, врло често, због обиља украса, тешко читљивим.