Постоји низ значајних демографских трансформација карактеристичних за регион сјеверне Црне Горе које су обиљежиле посљедњу деценију XX вијека. Може се са сигурношћу констатовати да континуитет промјена има свој наставак и у XXI вијеку и да ће те промјене утицати на географску модификацију која ће имати типичан регионални карактер.

Од почетка конституисања Црне Горе као самосталне државе у XVIII вијеку па до губитка њене државности, територијалне аспирације на области у њеном окружењу, прије свега османске, биле су детерминанте на којима је почивала и у складу са којима се развијала и конституисала црногорска државност.

Пред крај живота, сад већ почивши Вуксан Јованов Мрдак из Барица, објавио је књигу под насловом: „Записи једног патриоте“, Подгорица, 1998, 349 страна.

Вуксан Мрдак је, иначе, пријератни студент београдског универзитета и правник чија је судбина била скопчана са временом Другог свјетског рата, углавном у завичају и широј околини: пљеваљском, бјелопољском, мојковачком и колашинском крају.

Књига је дио аутобиографског рукописа, написаног у „сврху комуникације“ са његовим будућим потомцима. Идеја да један дио тих записа издвоји и публикује, како је наглашено у уводном дијелу књиге, настала је зато што „савремени актери политичке сцене у Црној Гори не само да не раде на помирењу нације, већ инсистирају на националном раздору који су у II свјетском рату направили комунисти“. Сазнање да ће се, захваљујући актуелној политици, „наш Српски народ и даље дијелити“, није га оставило на миру, тим прије, како сам каже, што је био свјестан да „исту неминовно води у грађански рат“.

Црква је представљала важан чинилац у друштвеном и политичком развитку Полимља и Потарја. Она је скоро хиљаду година, све до XIX вијека, била готово једини носилац и представник просвете, па је поставила и све главне основе за културни прогрес. Многи њени представници у прошлости су показали дипломатске способности у политичким и државним пословима, као и велико родољубље. Њихова је заслуга што је снажно изграђена, развијена и очувана национална свијест, и под њиховим одлучујућим утицајем се водила вишевјековна борба за слободу и уједињење.

Када је 1918. створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца на територији бивше Краљевине Црне Горе било је 10 округа, међу којима и Округ пљеваљски, 167 општина и 431.256. становника. Округ пљеваљски сачињавала су два среза: Пљеваљски и Бољанићки. Указом регента Александра од 30. јуна 1919. ријешено је да се Устав Краљевине Србије од 5. јула 1903. заједно са свим законима Србије прошири и на 16 округа у новоослобођеним крајевима, међу којима и на Округ пљеваљски. Овим законским актом су Пљевља и сва друга мјеста у Рашкој области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана у исто подручје – Јужну Србију, како су тада називани ови крајеви.