О настанку манастира Свете Тројице и о његовим оснивачима познати су различити извори, међу којима су најстарији записи у рукописним црквеним књигама који се јављају од 1537. године, затим два ктиторска натписа на живопису у призиданој припрати из 1592. године и три сигниране ктиторске композиције, од којих је једна о оснивању храма у наосу, друга о оснивању припрате и трећа о секундарном ктитору приложнику, сви настали последње деценије XVI века. За несагласне податке из натписа и писаних извора, а нарочито за различиту слику цркве на двема ктиторским композицијама, понуђена су релативно прихватљива решења, али су и поред тога поједина питања остала отворена. Међу њима се на првом месту поставља питање да ли је ту постојало старије црквено седиште. На основу познате забране турских власти да се православни црквени центри могу само обнављати на старим темељима, а никако подизати нови, претпостављало се да је и црква Свете Тројице пљеваљске настала на старијој црквеној грађевини.

Писана ријеч у арапско-исламском и касније у османском друштву његована је као израз специфичног културног и естетског стандарда, прије свега с потребом прецизног биљежења и тумачења вјерске традиције, писања филолошких и етичких расправа или најразличитијих антологија с циљем општеобразовне едукације читалаца, сводећи се врло често на приређивање традиционалног материјала уз чврсти ослон на пређашња достигнућа. У исламској умјетности калиграфски обликовано писмо и украшавање књига представљају веома присутан умјетнички израз. Фигурална иконографија других религија замијењена је побожним натписима у функцији симболичног афирмисања вјере, врло често, због обиља украса, тешко читљивим.

Постоји низ значајних демографских трансформација карактеристичних за регион сјеверне Црне Горе које су обиљежиле посљедњу деценију XX вијека. Може се са сигурношћу констатовати да континуитет промјена има свој наставак и у XXI вијеку и да ће те промјене утицати на географску модификацију која ће имати типичан регионални карактер.

Од почетка конституисања Црне Горе као самосталне државе у XVIII вијеку па до губитка њене државности, територијалне аспирације на области у њеном окружењу, прије свега османске, биле су детерминанте на којима је почивала и у складу са којима се развијала и конституисала црногорска државност.

Пред крај живота, сад већ почивши Вуксан Јованов Мрдак из Барица, објавио је књигу под насловом: „Записи једног патриоте“, Подгорица, 1998, 349 страна.

Вуксан Мрдак је, иначе, пријератни студент београдског универзитета и правник чија је судбина била скопчана са временом Другог свјетског рата, углавном у завичају и широј околини: пљеваљском, бјелопољском, мојковачком и колашинском крају.

Књига је дио аутобиографског рукописа, написаног у „сврху комуникације“ са његовим будућим потомцима. Идеја да један дио тих записа издвоји и публикује, како је наглашено у уводном дијелу књиге, настала је зато што „савремени актери политичке сцене у Црној Гори не само да не раде на помирењу нације, већ инсистирају на националном раздору који су у II свјетском рату направили комунисти“. Сазнање да ће се, захваљујући актуелној политици, „наш Српски народ и даље дијелити“, није га оставило на миру, тим прије, како сам каже, што је био свјестан да „исту неминовно води у грађански рат“.