Odlukama Berlinskog kongresa jasno je bilo označeno da sva sela na desnoj obali Tare pripadaju turskoj teritoriji. U mnogim od ovih sela stanovništvo se smatralo kao crnogorsko, pa mu je i odnos prema turskim vlastima bio takav. Po naređenjima iz Carigrada turske vlasti su trebale za nekoliko godina da izbjegavaju sukobe sa njim. U Prenćanima organa turske vlasti nije ni bilo, a sve međusobne odnose mještana regulisao je pogranični crnogorski kapetan. Ovo selo, naseljeno Jezercima i Šarancima na koje su se oslanjali, priznalo je tursku upravu tek 1886. godine. Naime, tek je sredinom 1886. godine delegacija Prenćana saopštila paši u Pljevljima da će davati desetinu i ostale dažbine, s tim da im se dozvoli da osnuju svoj odred radi zaštite od kolašinskih Turaka sa buljukbašom na čelu. Ubrzo potom u selu se već nalazila stanica turske posade.

Pod naslovom Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Kosovo poslednje godine XIX veka u carskoj dvorskoj štampariji u Beču štampana je knjiga malog formata sa više karata i skica. U stvari, to je priručnik vojne tajne službe, nastao na osnovu rukopisnog elaborata austrijskih agenata iz 1885/6. godine, tajnog kartiranja tokom 1892. godine i rekognosciranja terena i studije k.u.k. oficira u periodu od 1895. do 1897. godine. I format i sadržaj knjige prilagođeni su nameni – da služi kao vojni bedeker, putni priručnik, a o dugotrajnoj upotrebi svedoče dopune iz 1900. i 1909. godine sa dva nova priloga, i ubačenim, naknadno štampanim listovima na nekoliko mesta, gde je svaka promena na terenu i uočena pogreška odmah ispravljena, a prethodni tekst precrtan.

Stara Raška ili Raška oblast uvek je bila predmet izučavanja i opisivanja mnogih putopisaca, političara, diplomata, obaveštajaca, ali i istoričara, geografa, antropogeografa, etnologa. Još Karađorđevi planovi o oslobođenju i okupljanju srpskih zemalja i restauraciji srpske državnosti južno od Save i Dunava zabrinjavali su evropski Zapad, a posebno Habzburšku Monarhiju koja je imala imperijalne planove prema našim zemljama a posebno prema drevnoj Raškoj. Taj prostor između reka Drine i Ibra, Tare i Zapadne Morave izuzetno je postao aktuelan u političko-diplomatskim manipulacijama posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Od tada je Austro-Ugarska taj prostor smatrala svojim koridorom za dalju penetraciju na Balkansko poluostrvo, ali i kao klin koji se uklještio između Srbije i Crne Gore sprečavajući na taj način njihovo ujedinjenje. Ovaj prostor je bio embrion srpske državnosti i duhovnosti, odnosno kulture uopšte srpskog naroda kako u srednjem veku tako i u njegovom daljem istorijskom razvoju. Kroz srednji i novi vek kao i u najnovije doba ovaj prostor je predstavljao „kopču srpskih zemalja“, kako kaže naš istoričar Slavenko Terzić. Raška oblast je i danas „živi most“ između centralne Srbije i Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije.

Pljevaljski kraj, odnosno Raška oblast, bio je prema austrougarskim planovima prodora na istok, sljedeća oblast koju treba osvojiti na tom njenom strateškom vojnom i političkom putu. Iz tih razloga, Austro-Ugarska se oštro suprotstavila predlogu Rusije da se ova oblast podijeli između Srbije i Crne Gore.

U romanu Svitanje Pljevlja su prikazana na razmeđu dva veka, devetnae-
stog i dvadesetog, i to u trenutku kad su se u tom kraju dramatično ukrstili
interesi dva zavojevača, Turske i Austrije, dve nezavisne srpske države,
Srbije i Crne Gore, i dve po mnogo čemu različite kulture. Sam kraj je bio
lišen snage i mogućnosti da samostalno izabere put kojim će krenuti u bu-
dućnost. Strepeo je, nadao se i strpljivo čekao štaće ga snaći. Jedno vreme
je neumitno odlazilo, a drugo se, puno neizvesnosti i čežnje, najavljivalo.
Narod je živo čuvao sećanje na to da je i ovim krajevima nekada „vladao
otac svetoga Save i njegovi našljednici“, a na tom se sećanju i temeljila
neugasla nada srpskoga življa. Kao u svakom burnom i prevratničkom vreme-
nu, interesi i želje narodne su se prilično oštro sukobljavale i razila-
zile. Jedni su više uvažavali glas srca, a drugi stomaka. Tako na pitanje
svoga brata Janka: uz koga je, ako se i dalje bude moralo nekome robovati,
Petko odgovara: „Ja, bogami, ni uz koga, nego gledam svoj džep. Nije mi lazum
ko će vladati samo nek bidne sve mirno i nek niko ne dira u moje imuće“.
Oni koji danas baštine ovu vrstu životne filozofije kazali bi: Neka vla-
da ko god hoće i kako god hoće, samo da živimo bolje.