Odlukama Berlinskog kongresa jasno je bilo označeno da sva sela na
desnoj obali Tare pripadaju turskoj teritoriji. U mnogim od ovih sela
stanovništvo se smatralo kao crnogorsko, pa mu je i odnos prema turskim
vlastima bio takav. Po naređenjima iz Carigrada turske vlasti su trebale
za nekoliko godina da izbjegavaju sukobe sa njim. U Prenćanima organa tur-
ske vlasti nije ni bilo, a sve međusobne odnose mještana regulisao je po-
granični crnogorski kapetan. Ovo selo, naseljeno Jezercima i Šarancima
na koje su se oslanjali, priznalo je tursku upravu tek 1886. godine. Naime,
tek je sredinom 1886. godine delegacija Prenćana saopštila paši u Pljevljima
da će davati desetinu i ostale dažbine, s tim da im se dozvoli da
osnuju svoj odred radi zaštite od kolašinskih Turaka sa buljukbašom na
čelu. Ubrzo potom u selu se već nalazila stanica turske posade.

Pod naslovom Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Ko-
sovo poslednje godine XIX veka u carskoj dvorskoj štampariji u Beču štam-
pana je knjiga malog formata sa više karata i skica. U stvari, to je priruč-
nik vojne tajne službe, nastao na osnovu rukopisnog elaborata austrijskih
agenata iz 1885/6. godine, tajnog kartiranja tokom 1892. godine i rekognosciranja
terena i studije k.u.k. oficira u periodu od 1895. do 1897. godine.
I format i sadržaj knjige prilagođeni su nameni – da služi kao vojni bedeker,
putni priručnik, a o dugotrajnoj upotrebi svedoče dopune iz 1900.
i 1909. godine sa dva nova priloga, i ubačenim, naknadno štampanim listovima
na nekoliko mesta, gde je svaka promena na terenu i uočena pogreška
odmah ispravljena, a prethodni tekst precrtan.

Stara Raška ili Raška oblast uvek je bila predmet izučavanja i opisivanja
mnogih putopisaca, političara, diplomata, obaveštajaca, ali i istoričara,
geografa, antropogeografa, etnologa. Još Karađorđevi planovi o
oslobođenju i okupljanju srpskih zemalja i restauraciji srpske državnosti
južno od Save i Dunava zabrinjavali su evropski Zapad, a posebno Habzburšku
Monarhiju koja je imala imperijalne planove prema našim zemljama a
posebno prema drevnoj Raškoj. Taj prostor između reka Drine i Ibra, Tare
i Zapadne Morave izuzetno je postao aktuelan u političko-diplomatskim
manipulacijama posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Od tada je Austro-Ugarska
taj prostor smatrala svojim koridorom za dalju penetraciju na
Balkansko poluostrvo, ali i kao klin koji se uklještio između Srbije i
Crne Gore sprečavajući na taj način njihovo ujedinjenje. Ovaj prostor je bio
embrion srpske državnosti i duhovnosti, odnosno kulture uopšte srpskog
naroda kako u srednjem veku tako i u njegovom daljem istorijskom razvoju.
Kroz srednji i novi vek kao i u najnovije doba ovaj prostor je predstavljao
„kopču srpskih zemalja“, kako kaže naš istoričar Slavenko Terzić. Raška
oblast je i danas „živi most“ između centralne
i Hercegovine i Kosova i Metohije.

Pljevaljski kraj, odnosno Raška oblast, bio je prema austrougarskim planovima prodora na istok, sljedeća oblast koju treba osvojiti na tom njenom strateškom vojnom i političkom putu. Iz tih razloga, Austro-Ugarska se oštro suprotstavila predlogu Rusije da se ova oblast podijeli između Srbije i Crne Gore.

U romanu Svitanje Pljevlja su prikazana na razmeđu dva veka, devetnae-
stog i dvadesetog, i to u trenutku kad su se u tom kraju dramatično ukrstili
interesi dva zavojevača, Turske i Austrije, dve nezavisne srpske države,
Srbije i Crne Gore, i dve po mnogo čemu različite kulture. Sam kraj je bio
lišen snage i mogućnosti da samostalno izabere put kojim će krenuti u bu-
dućnost. Strepeo je, nadao se i strpljivo čekao štaće ga snaći. Jedno vreme
je neumitno odlazilo, a drugo se, puno neizvesnosti i čežnje, najavljivalo.
Narod je živo čuvao sećanje na to da je i ovim krajevima nekada „vladao
otac svetoga Save i njegovi našljednici“, a na tom se sećanju i temeljila
neugasla nada srpskoga življa. Kao u svakom burnom i prevratničkom vreme-
nu, interesi i želje narodne su se prilično oštro sukobljavale i razila-
zile. Jedni su više uvažavali glas srca, a drugi stomaka. Tako na pitanje
svoga brata Janka: uz koga je, ako se i dalje bude moralo nekome robovati,
Petko odgovara: „Ja, bogami, ni uz koga, nego gledam svoj džep. Nije mi lazum
ko će vladati samo nek bidne sve mirno i nek niko ne dira u moje imuće“.
Oni koji danas baštine ovu vrstu životne filozofije kazali bi: Neka vla-
da ko god hoće i kako god hoće, samo da živimo bolje.